Marchelo - Jedan
Zivim u senci senke, tvoje senke i znam da znas jos uvek sminkam stvarnost tvojom bojom jer drukcije ne umem, ne razumem ne zelim pred laznim svetom celim da se lazno veselim to nije osmeh, to je grc ljudi su slepi lepi dani, nasmejani, za tebe, za mene skice druge duge ulice, srce skitnice zgazeno nehotice znam da znas jer u svim snovima ti vrtim sve te prazne reci praznim danima, nestajes i prica odavno nije fer lepotica i zver, suvise razno sve je prazno prazno je zarazno, neprolazno vracam se njima, zar mislis da se stvarno ponosim time u mojoj glavi posle svega sve one nemaju cak ni ime samo te oci posecene vetrom koje sjaje bas kao i moje znam da znas al' ne vidis i ne cujes i ne znas koje male stvari se broje i dok porazi se roje plasim se da priznam da postojis, rane gnoje i da mi falis fali mi dodir, fali mi rec, fali mi osmeh, fali mi lice, fale mi lazi, fale sitnice, dosta krivice ptice selice nestaju ja ostajem i svi ti pogledi me plase prokleti srecni zagrljeni ljudi sve te uloge su bile nase samo moje i tvoje a gde smo sad gledaj u mene, nema mene samo sene uspomene, samo tragovi koliko dobijes, toliko das, ti nisi smela znam da znas, znam da znas, znam da znas Ref. Jedan zivot, gde prestajem ja gde pocinjes ti jedna ljubav, gde stali smo mi gde sad su drugi i reci sta je to ponos sta je to sram ne zelim da znam i kad se svet srusi na starom mestu bicu sam Sve suze sveta sprala je kisa na kraju nisi ni siguran da si uopste plakao niti da si dno dotakao a <b>...</b>
